Skoro, pre neki dan, napomenula sam koleginici da idem na večeru – sama. Uzvratila mi je pogledom kao da sam rekla da ću predati svoju dušu đavolu. Onda je rekla da bi rado pošla sa mnom ako želim društvo. Ali meni društvo nije trebalo.

Drugom prilikom sam počela priču u društvu kako želim da otputujem negde sama za vikend. Ponovo je moja ideja naišla na osudu, a povrh svega osetila sam njihovo sažaljenje. “Nemoj da putuješ sama, niko ne zaslužuje da bude tretiran na taj način, to je tako žalosno”, rekao mi je jedan prijatelj. Njihove reakcije navele su me na razmišljanje o pitanju koje mi se već neko vreme motalo po glavi:

Zašto ljudi pronalaze sramotu u tome da neko provodi vreme sam sa sobom. I zašto takve ljude smatraju usamljenima?

Problem ovde je u tome što je još uvek društveno neprihvatljivo sedeti na nekom mestu potpuno sam. To jeste razumljivo, jer kroz vekove smo usvojili pravilo da je čovek socijalno biće. Lepše je i lakše kada smo okruženi ljudima koje volimo i koji nas podržavaju.

Tek zahvaljujući interakciji i komunikaciji sa ostalim pripadnicima vrste homo sapiens počeli smo da gradimo prijateljstva za ceo život i srećemo ljude koji čine da rastemo i budemo najbolja moguća verzija sebe.

Ali često potcenjujemo to šta sve možemo učiniti sami za sebe.

To što provodite vreme sami daje vam priliku da razmišljate, analizirate svoj život i menjate stvari koje smatrate da treba da promenite. Sve nas to dovodi bliže tome da budemo dovoljni sami sebi.

Stalno me iznova  zbunjuje zašto je to toliko negativno prihvaćeno. Postaje mi noćna mora ako izađem sama na piće. Osoblje ne prestaje sa pitanjima da li čekam još nekoga. Slušaju šta poručujem i zamišljaju moju srceparajuću priču, a njihova lica oslikavaju žalost jer sedim sama. Kako god, hoću da razjasnim nešto, kada čovek sedi sam, ne znači da je usamljen ili da nema prijatelja koji bi pošli sa njim.

Zapravo smatram da imam prava da ne moram ni sa kim da sedim ili da se upuštam u bilo kakve priče.

Danas pored ovolikog razvoja socijalnih medija teško je da ne budete u toku sa dešavanjima. Ne prestajemo sa gledanjem u ekrane svih formi i veličina samo da bismo videli gde ljudi idu, šta jedu, šta su obukli, pa čak i to kako su uredili svoju sobu. Polovina ljudi koja na taj način deli svoj život sa drugima rade to da bi lajkovima i komentarima dobili podršku. Slagala bih kada bih rekla da mi se to ne dopada, ali posle određenog vremena postaje iscrpljujuće. Dotakla sam tačku kada žudim za vremenom za sebe.

Nalazim da, kada provodimo vreme sami, time hranimo našu dušu. Provodeći vremena sama sa sobom naučila sam da uživam u svom društvu. To mi daje šansu da razmišljam o stvarima, da ukažem sebi na to šta radim pogrešno u životu i da pohvalim sebe za neka mala dostignuća. Pomaže mi da radim stvari korak po korak.

I dobro, uglavnom to i nije tako romantično kako zvuči. Ali, povremeno sama sednem na svoje omiljeno mesto gde grickam nešto što volim i čitam knjigu. I ako je meni samoj sasvim dobro tako, zašto onda drugi ljudi imaju problem sa tim?

Iskreno, toplo vam preporučujem da pronađete malo vremena da budete sami. Činite sve stvari koje ste propustili jer niste imali društvo. Odgledajte taj film za koji niko iz vašeg društva nije bio zainteresovan da gleda sa vama, idite na odmor koji ste planirali. Idite na umetnički događaj za koji vaši prijatelji smatraju da je dosadan i jednostavno odite i popijte kafu sami kada niko nije slobodan da vam pravi društvo.

Uradite to ako želite! Shvatite da ste sami sebi dovoljni. Nemojte se plašiti osuda, a najviše od svega ne plašite se sebe!

Samo napred, dajte svojoj duši ono što joj treba. Posvetite vreme sebi.

Napisala: Grace Bains                        Izvor: scoopwhoop.com

Da vaš omiljeni online magazin bude uvek samo na klik daleko od vas. Sačuvajte ovu stranicu!