Evo i prvog teksta iz mini serijala o vežbanju i kampovanju. Ova ekipa je uživala, to je više nego očigledno. Uživajte i vi čitajući. Možda vas inspirišemo da se i sami upustite u neku sličnu avanturu.

Te skoro pa davne 2013. godine već sam polako stabilizovao klub koji sam vodio. Počeli su da pristižu ljudi i sa te strane sam bio zadovoljan. Bavili smo se modernijim vidom fitnes treninga. Trenirali smo na različite načine, uvek menjajući rekvizite sa kojima radimo svaki trening. Cilj mi je bio da vežbačima uvek pružim neki drugačiji, zanimljiviji pristup treningu. Ujedno, to mi je bila i glavna preokupacija koja je angažovala svu moju maštu i kreativnost.

Negde već pri kraju zime te godine, zajedno sa dolaskom lepših dana, sve više je počinjala da me intrigira ideja da smislim nešto originalno i novo što bi ljude “isteralo” iz kuća kad dođe lepo vreme i zaokupilo ih aktivnostima više povezanim s prirodom. Godinama u nazad sam sticao iskustva u kampovanju i boravku u prirodi na različite načine, a sa druge strane po profesiji sam bio trener. Otuda mi je i došla ideja da spojim ta dva i da napravim kamperski trening! Da spojim boravak u prirodi i treniranje.

Tada u našem okruženju nije bilo ničeg sličnog. Ne računam škole sporta u prirodi koje su okupljale decu učeći ih košarci, fudbalu i još po nečemu tu i tamo.Ta ideja je od samog početka unela u mene neko dodatno uzbuđenje i terala me da sve češće razmišljam o tome kako da je sprovedem u delo. Smišljao sam planove, koncepte kako to sve izvesti na način da se ljudima dopadne i da požele da učestvuju u tako nečemu.

Odlučio sam da svoj prvi trening kamp održim na leto 2013. godine. Saopštio sam ideju ljudima u klubu. Mnogima se dopalo, a neki su postali oduševljeni idejom.

I tako, malo po malo, hrabro krećemo u realizaciju te godine na Fruškoj Gori. Našao sam prigodan smeštaj za svoju ekipu, i to u prirodi, u srcu šume. To je i bio jedan od  ciljeva. Ceo koncept se sastojao u tome da treniramo i uživamo jedan ceo vikend u prirodi izlažući se većim naporima nego inače, a podnoseći ih s radošću zahvaljujući dobrom druženju i blagodetima prirodnog okruženja. Obično ljudi kampovanje i boravak u prirodi posmatraju kao odmor dok trening smatraju mnogo dinamičnijom aktivnošću.

Ja sam rešio da ih spojim u jedno! Doneo sam svoje rekvizite za vežbanje u kamp gde smo bili smešteni. Prenosivi tegovi, gume, padobran za trčanje, sanke sa opterećenjem za guranje i gomila drugih džidža-bidža namenjenih vežbanju. Pola svog “arsenala” iz sale sam kombijem prebacio u kamp.

Stigli smo u petak popodne, nas petnaestak. Čim smo stigli, prva stvar koja nas je dodatno oraspoložila je bila svežina, zelenilo i raskoš prirode oko nas. S obzirom da je bio početak leta, nije ni komaraca bilo mnogo na našu veliku radost. Smestili smo prtljag u objekat, upoznali se sa smeštajem i već je bilo vreme za naš prvi trening.

Atmosfera je bila vrlo specifična i nova za sve nas. Jer, do tada smo navikli da treniramo samo u sali, u zatvorenom prostoru i sa opremom koja je karakterisična za tu vrstu treninga.

Odjednom je sve ispred nas, u jednom drugom ambijentu. Prvi trening je prošao odlično. Ono što sam odmah zapazio je da su ga dobro podneli i oni koji su došli sa manje kondicije od ostalih. Njima je kao cilj na prvom mestu bila avantura. Bez obzira na to, više svežeg vazduha i kiseonika na planini je učinilo i da se napori lakše podnesu.

Posle tuširanja i večere, pade mi na pamet da ih odvedem u jednu noćnu šetnju. I mene samog je interesovalo kako izgleda duboka šuma noću. Svi su prihvatili taj predlog. Obukli smo se adekvatno, poneli lampe i krenuli…
Verovatno od adrenalina koji ih je još držao od treninga, većina koja se kretala iza mene je glasno pričala, zezali su se, vidi se da ih je “držala” atmosfera. Krenuli smo u sumrak, praktično skoro pa u samo smrkavanje. Jedva je bio vidljiv po koji sunčev zrak iza tamnih visokih stabala na brdima oko nas. Iz minuta u minut je bilo sve mračnije.

Izabrao sam jednu sporednu stazu koja je išla blago uzbrdo. Imao sam baterijsku lampu kao i još nekoliko mojih saputnika. Hodali smo sve dalje i dalje penjući se polako uvis. Mrak je postajao sve gušći oko nas. Nije samo mrak postajao gust već i tišina oko nas. Ona kao da nas je okivala i pritiskala. Zaista, odavno nigde nismo mogli da “čujemo” takvu duboku tišinu kao te večeri u dalekom mračnom delu šume. Dok smo hodali stazom ekipa koja je glasno krenula u avanturu polako se stišavala.

Videlo se da ih pomalo hvata frka. Ni meni nije bilo baš prijatno. Ali, sa druge strane bilo je to fascinantno iskustvo. Duboka tišina, odsustvo svih zvukova, sem ponekog šušnja u žbunju oko nas, poneki svitac koji sablasno osvetljava okolinu… Ja sam prvi ugasio lampu koja je osvetljivala put ispred nas. Ostali iza mene su uradili isto. Tada smo se svi zaustavili. Proveli smo nekoliko trenutaka na šumskoj stazi u potpunom mraku, u tišini i nekoj sasvim drugoj prirodi i šumi od one koju smo navikli da posmatramo danju. Samo smo disali i ćutali, opijeni tim savršenim trenutkom potpune zaustavljenosti i jedinstva s prirodom. Šuma je noću sasvim, sasvim jedna druga priča.

Odjednom se začuo glas sa dna kolone: “E Mare…a šta misliš da se vratimo? Kontam da smo dovoljno daleko otišli?”

Rekao je to neko iz onog “glasnijeg” dela ekipe s početka priče. Videlo se da je strah malo proradio u nama, stoga sam prihvatio predlog. Istim putem smo krenuli nazad i za nekih pola sata smo bili u kampu. Lagano smo se spremili i otišli na spavanje.

Kraj prvog dela. U drugom nastavku teksta saznajte šta se dalje dešavalo.

Slobodno postavite pitanja našim autorima u polju za komentar na dnu ove strane. Učestvujte u kreiranju magazina zajedno sa nama.