Ili kako me začikavaju prijatelji: „Napisao si uputstvo za matorce ili one koji se već tako osećaju :)“

U savremenoj današnjici većina ljudi živi u hroničnom nedostatku vremena. Što može da znači da nam je životna organizacija loša. Naravno ne zavisi sve od nas, jer obaveze koje smo preuzeli na sebe, vrlo često nemaju svoju dinamiku i ritam, tako da nam (hteli mi to ili ne), oduzimaju ceo dan. Uveče uz upaljen televizor predajemo se snu i tako dočekujemo novo jutro. Naravno da ovakvu (dez)organizaciju života, prati isto takva ishrana. Neredovna, jednolična i brza. Sve to se odražava na stanje organizma i izgled tela. A onda svako od nas jednom odluči da to prekine i donese odluku da od sutra (obično je to ponedeljak 🙂 ) počinje sa treninzima. Prvi trening odradi se sa entuzijazmom i gotovo po pravilu sa opterećenjem većim od onoga za koje smo u tom trenutku sposobni. Drugi i treći dan su uvek najteži i velik broj polaznika samostalnog treninga pritisnut jačom upalom mišića, nedostatkom volje i opravdanjima kojih uvek ima na pretek, u kraćem ili malo dužem vremenskom periodu odustaje od treninga i vraća se starom načinu života.

Šta nikako ne treba raditi za početak

1. Kupovina nove markirane i skupe opreme (trenerka, patike, majce, bočica za vodu i sl.)
Na kraju to sve završi kao garderoba za šetnju po gradu

2. Nabavka novih sprava za vežbanje preko TV emisija, tipa „pozovite odmah“ (trenažeri, sobna bicikla, steperi)
Ove skupe sprave postaju čiviluk za vešanje garderobe i bespotrebno zauzimaju mesto u stanu

3. Postavljanje pretencioznih ciljeva
Ovo vodi ili u jaku i bolnu upalu ili povredu ligamenata, mišića, zglobova, sa trajnim odustajanjem od ideje za treningom

Kako bih ja počeo

Počeo bih sa šetnjama. Proleće, leto i rana jesen su idealan period za to. Dan počinje rano, sa puno sunca i svetla. Lagano se obucite, ali ipak ponesite i neki tanji gornji deo, jer jutra umeju biti sveža. Kad kažem šetnja, podrazumevam svesno odlaženje do staze na stadionu, u parku, pored reke… Šetnja do pijace i po pijaci, šetnja po gradu, jeste hodanje, ali nije i trening. Trening odrađujemo fiziči ali i psihički. Svesno hodamo, dišemo i mislimo na to! S druge strane hodati po travi, zemlji ili tartan stazi (atlet staza na stadionima) je mnogo prijatnije i zdravije od hodanja i šetnje po betonu. Beton je tvrd, ne ugiba se pod nogom i to se prenosi na ligamente, zglobove i mišiće. Otuda je i veći zamor posle hodanja po betonu, u odnosu na hodanje po travi. Kada dođe značajno toplije vreme, šetaćemo bosi. To je ujedno i masaža tabana.
Za laganu šetnju nije neophodno zagrevanje, ali možemo uraditi i to. Zagrevanje, utopljavanje tkiva i mišića. Laganim, kružnim pokretima mi pojačavamo dotok i protok krvi, a samim time i cirkulaciju i strujanje energije. Pokreti su lagani, kružni i bez trzaja. Počinjemo sa vratom, potom prelazimo na ramena, spuštamo se do kukova, kolena i na kraju završavamo sa stopalima.

Vrat: oči su otvorene, puštamo da glava legne (koliko može) na rame, da padne na grudi, da ide na drugo rame i lagano mekano da se nasloni na leđa. Ponavljam oči su sve vreme otvorene. Deset puta na jednu, deset na drugu stranu.

Ramena: ruke su ispružene, šake otvorene i lagano pokušavamo da „poletimo“, unapred, pa u nazad. Deset puta na jednu, deset na drugu stranu.

Kukovi: ruke stavimo na kukove, palac je na leđima, ostali prsti na preponama. Njišemo se lagano u krug. S leva na desno, pa s desna na levo. Kružno uvek počinje u smeru kazaljke na satu. Deset puta na jednu, deset na drugu stranu.

Kolena: slično kukovima. Dlanove stavimo na kolena i lagano kružno, pomeramo kolena iznutra ka spolja. Potom spolja ka iznutra. Deset puta na jednu, deset na drugu stranu.

Stopala: Izdignemo se na prste, pa se lagano spustimo na pete. Na prste, pa na pete. Potom se oslonimo stopalima na ris prema spolja, pa onda lagano prema unutra. I jedno i drugo, deset puta na jednu, deset na drugu stranu.

I to bi bilo to. Počinjemo sa šetnjom. Ja lično preferiram onu ranu jutarnju. Između 6 i 7 sati. I nikako slušalice na uši. Bar ne ujutru. Dok hodaš slušaš kako se grad budi. Dok hodaš osećaš snagu jutra i trudiš se da je uhvatiš i poneseš sa sobom. Dok hodaš slušaš ptice kako pevaju. Lagano, korak po korak. Onda počinješ slušati svoje disanje, koje je malo jače i brže, nego što je bilo. Udahneš, spustiš vazduh u svoj stomak, pa ga digneš u pluća. I lagano i dugo izdahneš. S početka ti se čini da se daviš, ali vrlo brzo prestaješ da misliš na to i jednostavno tako dišeš. Ne žuri. Osećaj jutro, snagu prirode, sunca i sebe.

Mislim da je za početak (prvih 7 dana) dovoljno da pređeš 5 krugova oko stadiona ili dva kilometra, ako se krećeš mimo staze. I ne ćaskaj sa komšijom koga si sreo na stazi. Posle ćeš. Tih 30 minuta, bavi se sobom. Pusti da jutro uđe u tebe, da te jutarnji vazduh provetri (onako kako mi provetravamo sobu), da te sunce umije. Da se prokrviš i napuniš svetlom, toplotom i energijom.

Ja obično kad završim svoju šetnju, stanem, pa se lagano protegnem. Ništa napadno. Da se mišić opusti i rastegne. Al ne više od onog kolko je bio pre šetnje! U hodu dolazi do zamora i stezanja mišića. Naglo i jako razgibavanje, dovelo bi do povrede. A to ne želimo.

Potom, moj savet je, da se okrenete prema suncu (i ako ga ima, i ako ga nema), ruke spustite pored sebe. Dlanove otvorite i okrenete prema napred. Čelo malo izdignete, zažmurite … lagano i polako dišete. Kao da vam energija ulazi na nos i kroz dlanove. Minut, dva … Završavate trening i pozdravljate se sa svojom „salom za vežbanje“. Ona će vas i sutra čekati.

Slobodno postavite pitanja našim autorima u polju za komentar na dnu ove strane. Učestvujte u kreiranju magazina zajedno sa nama.