Dobio sam zadatak da, kao glavni menadžer firme i jedan od osnivača, a u stvari kao i svi ostali samo čovek neba, sunca i prirode, neograničene slobode i prostranstava, napišem nešto. To bi, u skladu sa idejom iz koje su nastali naši proizvodi i porodični biznis, trebalo da pomogne meni i drugima koji ovo čitaju da pronađemo, obnovimo put do osećaja punoće, sreće i mira. Do fizičkog i mentalnog zdravlja.

Prvo mi je to bila neželjena obaveza, još jedna u moru menadžerskih aktivnosti. Ipak, polako, posle trećeg slamanja sopstvenog ega i borbe sa traumama i poniranjem u sebe, da ne bih ne daj Bože izgubio duboko usađeni paćenicki identitet i ulogu žrtve, mogu da kažem da konačno to i želim.

Dalje, rece mi kum, pristup treba da bude “honest”, što bi mi na srpskom rekli. To mi je u principu donelo jedno veliko olakšanje. Da li će i vama, videćemo. To traži veće otvaranje, nešto ispod vela imenovanja. Ali nije to ni tako lako, jer često i kad mislimo da smo se “otvorili”, u stvari smo samo malo lukavije opet pobegli od sebe.

Ovih dana smo imali sastanak tima, organizacione prirode, na jednoj lepoj prekretnici prerastanja zanatske delatnosti nas troje – majke, brata i mene, u jedan struktuisan sistem, koji treba da doprinese da ideje sa kojima smo krenuli dospeju do svih ljudi kojima trebaju.

Imamo tim ljudi oko sebe koji znaju svoj posao bolje od nas. Oni su naš najveci kapital. Radimo na tome da se bolje uvežemo i struktuišemo, i ponosan sam na to. Ono što želimo je da posao zadrži principe samorazvoja, samoostvarenja, poštovanja i doprinosa, koje se nadamo da nikada nećemo izgubiti.

Ono što je interesantno kada pogledam sve to – sve je to jedan put do sunca, neba i slobode koja je inače negde u svima nama. Samo što nekada zaboravimo na to, pa nam bude teže. Sve je to put do osvajanja vrhova, jedno kretanje napred i pobeda. I kada se to ponovi više puta, shvatimo da je pobeda sam put, uspeh, i vrh je samo očit parametar pređenog puta na kome se sve desilo.

Zato sam uvek voleo planinarenje. I dan danas, najsrećniji dani, pored uživanja sa moje dve “cure”, ženom i ćerkom, su kada hodam pod nebom i suncem, prema gore, a i nazad dole.

Prema gore se otvaraju novi vidici, sa svakim sedlom koje se pređe, sa svakim prevojem, otvori se jedan novi pogled na beskraj i prostranstva. A kada idete dole nazad, imate prilku da opušteno, u skroz drugačijoj unutrašnjoj atmosferi, nakon sto je gomila “stvari”izašla iz vas, doživite ponovo sve još jednom, dublje i u novom svetlu.

I na tom putu uzbrdo, nakon najčešće noćnog putovanja od 5-12 sati da ne bi gubili dane (jer su nama u Vojvodini najblize planine preko 2.000 metara nadmorske visine na više od 5-6 sati vožnje), dešava se “znojenje”. Pravo fizičko i mentalno znojenje.

U glavi vam je gomila nezavršenih obaveza, brojeva za analizu, rezultati analiza sa određenim potencijalnim problemima, ljudi sa kojima treba još “to i to”, pravna pitanja, nerešena pitanja, sve ono što treba hitno rešavati, sve utisnute impresije nastale u raznim interakcijama koje naša podsvest interpretira u skladu sa traumama… I pošto je prisutan i element umora od noćne vožnje, rezultat svog tog previranja bude pojava teskobe i gneva kao emocija. Zašto baš gnev?

Onda se penjemo još par sati, u proseku bude 4-8h ukupno penjanja do vrha. Na vrhu uživamo u prelepim pogledima od 360 stepeni. I klopamo. Često se doda još jedan sloj odeće, vetrovka ili neka druga jaknica, zbog vetrova koji duvaju, i niže temperature. Naravno, po velikim vrućinama se skida, umesto dodaje, sve sa sebe, i suši. A vetar, bez obzira na sve, vrši svoju specifičnu funckiju daljeg čišćenja. Kao da prodire kroz sve slojeve, i odnosi znoj…

I onda silazite, telom kroz koje krv žustro i nesmetano cirkuliše do svih najmanjih krvnih sudova nakon prethodnog napora, napijeni etrom. I nekako ne možete da se setite o čemu ste razmišljali dok ste se penjali. I čemu bi ona emocija gneva!?Možda zato što…

MONAH KOJI JE KUPIO FERARI

Zašto bestseler mora da bude: “Monah koji je prodao svoj ferari”?
Zašto mora da se proda? Zašto je uopšte morao i da se kupi? Zašto baš ferari? I zašto mora da bude monah? Da li nam treba ta moć i lepota? Da li nam treba ta mistika!? Pa treba nam. Samo sto ona nije ni u “monahu”, ni u ferariju, vec u nama.
Ja bih dogadjanja u svom životu vise imenovao kao u naslovu.

Za neke put dolaska do sebe jeste odricanje, ali to su retki ljudi. Za mene je put dolaska do sebe bio posao i sticanje, težnja za sigurnošću proistekla iz strahova.

Porodični posao je počeo tako sto ga prvo nije bilo. Studirao sam, sociologija. I onda je doslo do “velike svađe”…
E sad, da bi se shvatilo kako je i zašto došlo do te velike svadje, najlakse je ako ste gledali “Kosu”, film iz hipi doba. Tako sam, pod okriljem majke i njenih duhovnih aspiracija, odrastao od svoje devete godine. I tamo negde krajem osnovne, trebao da postanem monah. To se i desilo, nakon srednje škole…. ali to je već neka druga priča…

A velika svađa je nastala na faksu. Potreba je majka pronalazaka – trebale su knjige, i “sredstva” (finansijska) za još neke stvari, a nisu dolazila od duhovne prakse. I onda sam rekao, suprotstavio se prvi put jasno i glasno sveprožimajućoj figuri majke – “Ili ću biti monah, ili ću živeti normalno i imati sve što treba, dovoljno. Monah neću biti ceo život, tako da ostaje ono drugo, imati dovoljno”.

E sad, keva. Kakav je bila zmaj duhovno, tako je i na to odreagovala zmajski, majčinski, nakon te svađe, gde su se poredile duhovne naspram materijalnih teznji. Na kraju, kada je debata duhovno u odnosu na materijalno završena, što sam kasnije shvatio da uopšte nije suprotstavljeno, krenula je hvala Bogu sinergija za šta dalje?

Rekla je da neće da predaje ponovo nemački u školi, drži privatne časove ili radi kao prevodilac. Ono što je, nasuprot svom obrazovanju i dva fakulteta želela, je da deo svojih kulinarskih veština, kombinaciju zdravijeg koncepta i poznavanja istočnjačke kuhinje, prenese u posao. I sve to začinjeno ljubavlju i njenom bezgraničnom energijom. Tako je nastao naš prvi proizvod BIOGRIC, kao prva alternativa čvarku i proizvodima od belog brašna. Nakon njega, par godina kasnije je krenula i BIOBELLA, kao prvi integralni keks sa fruktozom. Ostalo je istorija…

Time smo pogodili stvar i učestvovali u stvaranju jednog tržišta zasnovanog na težnji coveka u Srbiji da se hrani zdravije i pronađe alternativu klasicnoj industriji. Od tada, to postaje svakodnevna porodična preokupacija. A te odgovornosti su učinile da se oseti sve češća potreba za balansom, vraćanjem u ravnotežu, “oštrenjam testere”.

Neki prirodan sled mogao je da bude meditacija. Ili bilo koji deo tog nasledstva, velikog ličnog kapitala, koji je ostao nerazdvojivi deo osobe koja je pre toga 15-tak godina intenzivno hranjena duhovnom paradigmom i veštinama. To je jedno pravo blago i preporučujem svim tragaocima neke od aspekata.

Ali meni je trebalo nešto moje, jednostavno, što nije deo ničega, deo grupe ili dogme. Moje pitanje je bilo – zašto monah? Ili ferari? Zašto ne mogu to da budem samo ja, pod nebom, suncem i u prirodi? A zašto da ne?

Još u srednjoj školi sam krišom zavideo Starči i još nekima za koje sam znao da se motaju po Fruškoj, markiraju staze pred maraton, druže se u prirodi i uživaju. I napokon, deceniju i po kasnije, pogurano menadžerskom teskobom, došlo je i moje vreme, zov divljine!

2009. god., kada smo stigli do 20-tak zaposlenih, počeo sam da planinarim, i dan danas to radim na redovnoj bazi. I ponavljam taj divan proces “znojenja”.
To je nešto, o čemu kad pričam, mogu da pričam satima. A tamo, kad sam u prirodi, mogu da ćutim satima i danima.

Kada vidim stazu koja ide daleko i stiže do prevoja, iza koga me čeka nov pogled, osećam kao da me vuče magnet kom ne mogu da se oduprem. I onda kada podignemo kamp kraj potoka koji izvire na par metara od nas, pitkog i hladnog, u divljini albanskih Prokletija, gde 3 dana koliko smo tamo ne vidimo ni jednog čoveka…

Kada uveče izadjemo iz šatora, nakon što je pun mesec obasjao visoku zaravan na 1.700 mnv na kojoj smo otvorili šator, okruženi oštrim vrhovima obasjanim mesečinom, gde se vidi svaka stena i busen…

Kada zastanem u ferati (strma alpinisticka staza u steni osigurana gvozdenom sajlom na koju se osiguravamo karabinjerima koji je prusicima spojen sa pojasom na nama), u sadašnjem momentu, zbog potrebnog fokusa i koncetracije…
To su momenti u kojima smo se povezali!

To su momenti gde nema potrebe da smo iko drugi do onoga ko smo, u tom momentu. I gde je sve dobro i baš onako kako treba da bude. To su momenti bez emocija, bez “gneva” nastalog od neispunjene potrebe za slobodom, etrom, nebom, gneva nastalog da iščisti i izbaci sve što ne treba, a što je proisteklo iz naših strahova, trauma i izvrnutih paradigmi. Pokrenuto pod pritiskom odgovornosti koje smo sami sebi natovarili.

Zato sam zahvalan i tom poslu i tim odgovornostima! Sve je to deo puta i pročišćenja. I onda, gnev, strah i sve ostalo iščezne. I ostane samo tišina, i nebo bez oblaka…

Slobodno postavite pitanja našim autorima u polju za komentar na dnu ove strane. Učestvujte u kreiranju magazina zajedno sa nama.