Kada me ljudi pitaju “kako ste nastali?“ obično imam vremena za par rečenica kako je majka počela, mi radili sa njom itd. itd… Tu se oni oduševe, kažu „svaka čast“ i nasmeju, nekada iskreno, nekada neiskreno. Međutim, kada treba sesti i sročiti neke najbitnije stvari našeg „odrastanja“ sa Biobellom i Biogricem u tekst od 1500 reči, zapitam se odakle da počnem.

Naravno, većina će reći „pa kreni od početka“, ali osoba zapravo ako želi da piše iz srca, može da piše samo iz svog. Tako da ću i ja u ovom tekstu početi tamo gde je za mene početak, i gde ćete upoznati našu kompaniju iz moje perspektive, suvlasnika, sina, mlađeg brata i srednjeg deteta… U nekom narednom periodu, uspeću nadam se, da nagovorim i majku i brata da napišu nešto i iz svoje perspektive. Verujem da će biti različito i zanimljivo.

1996. godina, ustajem ujutro rano i čujem kako mama u kuhinji nešto mesi. „Hm, nadam se da je domaći burek, ali ajd’ da vidimo, obično nisam te sreće preko nedelje“. Na moju radost, čujem da vrti italijansku ručnu mašinu i pravi rezance koje će posle da isprži. „Pravi Gric! To sam zadnji put jeo pre mesec dana! Heh, moje društvo u školi će se oduševiti!“
Mamin recept, idejno poreklom iz Indije u koji stavi susam i kikiriki i tako napravi odlične slane grickalice. Čips i štapići ne mogu da im se približe! Pakujem koliko mogu u kesu i u torbu da imam za užinu i vadim malu kutijicu od eurokrema da je napunim i sakrijem u fijoku, jer ko zna kada će mama ponovo ovo praviti.

Godinu dana kasnije, brat kreće na fakultet i shvata da su knjige preskupe za naš budžet. Majka, profesorica engleskog i nemačkog, odlučila je nešto ranije, 1990. godine, da postane domaćica i posveti što više vremena deci. Tada nam se i sestra rodila a majka je shvatila da ćemo samo od očeve plate teško pokriti sve troškove koji rastu kako i deca postaju starija. Želja da i dalje provodi vreme sa decom i da se pozabavi njihovim vaspitanjem preplela se sa nužnom potrebom da donese dodatne prihode porodici. Odlučila je da stvori novac, a da i dalje bude sa decom. Kako je to uspela?
Osmi razred osnovne škole, ulazim u kuću, odlažem knjige i prihvatam se ručka naravno! Kasnije, kod mame u kuhinji, gomilu malih kesica punim Biogricem koji je počela sada puno češće da radi, i vezujem mašnicu odozgo. Deca naravno srećna, stalno mogu da grickaju Biogric, a i mama zadovoljnija, kupila je sinu knjige za fakultet…
Vreme međutim ide dalje, i na neki način sam Biogric uspeva da nađe put do sve više ljudi koji su njime oduševljeni. Majka kada nešto nameri izrazito je uporna. Integralna alternativa postojećim grickalicama je nekako uspela da nađe svoje mesto pod suncem.

Brat u svojoj 24-toj godini postaje glavni direktor naše male zanatske radionice dok smo mama i ja zaduženi za proizvodnju. Brat i ja vadimo zadnje sedište iz stare zelene Folksvagen Bube i tovarimo gomilu Biogrica koji će on da odnese u veleprodaju u Beograd. Srećni smo što smo uspeli na jednom mestu toliko da prodamo. Nakon što iz trećeg pokušaja nervozna Buba upali, proveravamo da li su sve gume dovoljno naduvane i on kreće. Zatvaram kapiju za njim i radujem se što ću za godinu dana i ja imati vozačku dozvolu i moći da vozim Biogric do kupaca.

Tada nekoliko ljudi već radi u našoj maloj radionici i pevuši uz muziku sa kasetofona. Atmosfera ja bila topla, porodična. Nas troje smo tada nekako bili srećni jer smo zajedno i radimo nešto što nam prija. Radimo za sebe, prolazimo kroz probleme zajedno i osvajamo nove stvari zajedno. Doduše, neke stvari osvajamo i individualno. Bio sam ponosan kada sam oborio novi rekord ručno umesivši 35 kg testa! Bilo nam je jasno naravno, da moramo u što skorije vreme da uložimo u mesilicu, ali je sve jedno ostao rekord.

2002. godina. Saznajemo za fruktozu kao zaslađivač i krećemo privatno da je koristimo, i tada od maminih keksića koji su takođe bili domaći, kućni, pravimo Biobellu – keks od integralnog brašna sa fruktozom. Prvi i jedini takav keksić u Srbiji. Ukusan, zdrav i ručno rađen, postaje interesantan našim kupcima i odmah doživljava uspeh. Danas, 14 godina kasnije, proizvodi se po istoj recepturi i sa malo unapređenom tehnologijom.

Malo posle toga shvatamo da baš i nemamo više dovoljno prostora u našoj maloj radionici. Hm, šta sad?

Godinu i po dana kasnije, u našem lepom zadnjem dvorištu gde smo imali zasađeno raznorazno povrće i voće, nikla je mala proizvodna hala spremna da primi svega par malih mašina, stolova, i puno ljudi koji su sve ručno radili. Naša Ružica, žena od 150 i nešto cm, najvrednija radnica koja je „bockala“ tj. modelirala keksiće neverovatnom brzinom, smeje se sa nama koliko ona, par stolova i par mašinica izgledaju smešno u „tolikom“ prostoru. 13 godina kasnije, selimo se iz tog prostora jer je i on postao pretesan. Ko bi rekao…

Vreme prolazi, počinju stare krntije od vozila da se menjaju za isto tako stare ali veće krntije, kupuju se nove mašine, šire se vidici na polju tehnologija, ulazi u saradnje sa većim firmama, dižu krediti za kreditom, pliva u pregovorima sa kupcima, dobavljačima, ljudima sa dobrim namerama i ljudima sa ne tako dobrim namerama… Zida se, ruši se, putuje se, čita se, upoznaje sa inspekcijama, državom, svojim potencijalima i životom generalno. Stvari koje su nekada bile teške, sada postaju deo života i svakodnevnice i više ne bole tako jako. Dolaze nove stvari koje će da bole veoma, dok ne porastemo i dođemo do toga da ne bole više. I tako u krug u nova vozila, nova saznanja, nove saradnje…

Osvajali smo deo po deo, što tržišta, što znanja a najviše unutrašnje samospoznaje i borbe sa samima sobom, da bismo uopšte mogli da postignemo sve što jesmo. Interne nesuglasice, adolescentske ideje, ego… Sve smo prošli i svime se bavili na što dubljem nivou, jer drugačije ne bi išlo. I od prvog dana pa do danas, postoji to trojstvo majke i dva sina, fenomen koji je pored svega izrastao i produbio se. Trojstvo čiji su se članovi bezuslovno podržavali međusobno na ovom putu, i koje je pored svega zadržalo iste principe i vrednosti sreće, životne radosti, porodične harmonije, ljubavi, odgovornosti i slobode…

Put je bio zanimljiv, trnovit i bolan ali lep, a svakako izuzetno koristan. I što je još interesantnije, kraj se ne nazire. Danas, pored svega materijalnog što smo stvorili, principi koje smo usadili u sebe na tom putu i odnosi koje smo kreirali, vrede više nego sve ostalo. Firma je rasla onoliko koliko njeni vlasnici, tako da smo zadovoljni što se i neki naš unutrašnji rast, očituje spolja.

I gde sam ja u celoj toj priči?
Tinejdžer koji je posle škole pakovao Biogric nakon što ga je mama u šerpi ispržila. Nosio ga drugarima u školu da proda i „ućari“ i sebi koji dinar. Momak u srednjoj školi koji već ima radno vreme i svaki dan brine o proizvodnji, mesi, peče, pakuje, utovara, istovara… „Šef proizvodnje“ na početku punoletstva, koji uči kako da vlada situacijom u maloj proizvodnji i da sa ljudima organizuje dan. Majstor u svojoj proizvodnji, koji uči da rasklapa mašinu, menja kaiš, popravlja gasni gorionik… vozač… tehnolog… prodavac… administrator… komercijalista… finansijski kontrolor…
17 godina kasnije, dečko koji se radovao grickalicama koje mama pravi ujutro, i momak kojeg su zanimali jezici, danas je čovek koji je deo misije i priče koju je stvorio sa svojim najbližima, koji i dan danas uspeva da pliva i raste zajedno sa njima i svojom firmom.

Sada, 2017. godine, kompanija je premeštena u Sirig, gde smo našli halu koja odgovara našim zahtevima. Snabdevamo skoro celu Srbiju našim proizvodima. Biobella i Biogric se konzumiraju i u Mađarskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Hrvatskoj.
Imamo stručne menadžere za skoro sve sektore, i 40-ak kvalitetnih i kvalifikovanih ljudi koji uspešno rade svoj posao. Iako nije lako, porodične vrednosti i atmosferu gledamo da proširimo na svaki deo firme. I najzadovoljniji smo kada vidimo da ono što smo imali u obliku vizije pre puno godina, danas funkcioniše. A to je da otelotvorimo ideju o zdravijim i funkcionalnijim proizvodima bez belog šećera i od integralnog brašna, kao i da doprinesemo što šire svesnosti ljudi o zdravlju i potrebi za zdravijim pristupom kulturi ishrane i uopšte odnosu prema životu. Srećni smo jer uspevamo u svojoj misiji i to je osnovni razlog za osmeh na licima nas i naših zaposlenih.

Konačno, srce je puno kada se vizija koju smo stvorili pre skoro 20 gorina godina ostvaruje i širi, i novi horizonti osvajaju, dok u isto vreme svakodnevno ulazimo u kompaniju punu nasmejanih ljudi. Ljudi su nam inspiracija i ključna vrednost oko koje se sve okreće i bez koje ništa od ovoga ne bi bilo moguće.

Novi izazovi nas čekaju, ali dan je lepo počeo…

Jovan Ristić

Slobodno postavite pitanja našim autorima u polju za komentar na dnu ove strane. Učestvujte u kreiranju magazina zajedno sa nama.